На основу спроведене кванититативне и квалитативне анализе медијског садржаја о грчкој економској кризи дошли смо до закључака који се у извесној мери разилазе са нашим почетним хипотезама. Праћењем броја изјава званичника и коментатора који припадају различитим политичким орјентацијама, њихове заступљености у појединачним вестима, али и у извештавању медија уопште, као и њиховог међусобног односа, дошли смо до закључка да је разлика у слици коју домаћи медији стварају о грчкој кризи минимална.
Повод за извештавање медија о економско-политичкој ситуацији у којој се нашла грчка је састанак премијера Алексиса Ципраса и руског предсеника Владимира Путина. Преношење информације о томе да је Грчка затражила од Немачке исплату ратне одштете остало је у сенци дипломатског састанка. На основу тога, али и упоређивањем са извештавањем неких светских медија (BBC и The Guardian), дошли смо до закључка да српски медији увек имају повод када пишу о Грчкој (у овом случају званична посета и званични захтев). Чињеница је да медији ниједном нису преузели иницијативу да пишу о политичким потезима грчких политичара и исплати јавног дуга, што би повлачило расправе на теме односа Грчке према Унији и могућим партнерима. Приметно је да у великом броју анализираних медија не постоји никакав коментар новинара о грчкој економској кризи, уместо кога се наводе изјаве званичника, аналитичара и других медија, што говори да је избор јединице нашег проучавања оправдан.
Иако се анализирани медији разликују по многим критеријумима (власништво, идеологија, читалачка/гледалачка публика), сви су исказали мање-више хомоген став по питању грчког проблема. Један од кључних аргумената је да у чланцима свих медија бројчано доминирају изјаве представника грчких власти. За њима следе изјаве руских званичника, аналитичара и коментатора, а тек потом представника владајуће европске политике, било да је реч о органима ЕУ или политичарима који долазе из земаља чланица Уније. Овакав однос пренетих изјава, посебно ако се на уму има одсуство новинарских коментара, засигурно ће утицати на читалачке ставове. Домаћи медији у погледу избора саговорника чије ће ставове илустровати разликују се једино у мери у којој се труде да тај однос буде избалансиран. У томе предњаче Дневник и дневни лист Данас, док се једностраност огледа у извештавању Б-92, Курира и Информера.
Када је реч о избору саопштења која ће бити пренета, примећује се врло мало одступање међу домаћим медијима. Када врше селекцију, медији попут РТС-а, Политике и Данас-а, настоје да пренесу што неутралније изјаве званичника, посебно када је реч о саопштењима представника грчких власти у погледу останка у европској заједници и партнерства са Русијом. Остали медији драматичност информација постижу цитирањем увек оних изјава које најављују предстојећи банкрот Грчке, безизлазну ситуацију, сумрак Уније и сл, што је, опет, у складу са уређивачком политиком ових листова. Утисак који се ствара из читања текстова домаћих медија јесте да Европа гледа само сопствене интересе, да не мари за потребе народа, врши притисак на чланице и захтевима дестабизује Унију. Са друге стране, Грчка се представља као она која споразумима жели да реши све проблеме, укључујући и оне дужничке, а при томе се наглашава да сумње Запада у погледу изласка Грчке из европске заједнице нису оправдане. Мада се оваква становишта углавном преносе из ставова грчких политичара и већег броја коментатора и аналитичара, њихова фрекфентност утиче да они у вестима о грчкој кризи постану доминантна. Преговори са Русијом и из грчког и из руског угла, насупрот разговорима са ЕУ, увек се показују као конструктивни, што је још једна имплицитна порука читаоцима.
Уједначеност када је реч о медијском извештавању о грчкој кризи можемо правдати неколиким разлозима, међу којима се у првом реду налази идеолошка сагласност са званичном државном политиком и очекивањима медијских конзумената, односно, грађана. Такве наше закључке поткрепила је и посета Политици и разговор са главним уредником спољнополитичке редакције. Спољашња политика Србије непрекидно осцилира између Истока и Запада, па и поред свесности о значају приступања европској заједници народа, велики број политичара, укључујући и председника државе, наклоњен је Русији. Овакво извештавање медија поводом грчке кризе могло би да сугерише јавности пут којим Србија треба да крене у погледу односа са Унијом, а то би могло и да охрабри неке српске политичаре да начине радикалне потезе, у које се, свакако, убраја отпор захтевима ЕУ или интензивнија сарадња са Русијом. Нашем закључку доприноси уочена разлика у извештавању домаћих и страних медија, где ови други преносе информације и изјаве у којима се не поклања толика пажња састанку у Москви, већ се грчка влада подсећа на своје обавезе према Унији, које су финансијске природе.
Повод за извештавање медија о економско-политичкој ситуацији у којој се нашла грчка је састанак премијера Алексиса Ципраса и руског предсеника Владимира Путина. Преношење информације о томе да је Грчка затражила од Немачке исплату ратне одштете остало је у сенци дипломатског састанка. На основу тога, али и упоређивањем са извештавањем неких светских медија (BBC и The Guardian), дошли смо до закључка да српски медији увек имају повод када пишу о Грчкој (у овом случају званична посета и званични захтев). Чињеница је да медији ниједном нису преузели иницијативу да пишу о политичким потезима грчких политичара и исплати јавног дуга, што би повлачило расправе на теме односа Грчке према Унији и могућим партнерима. Приметно је да у великом броју анализираних медија не постоји никакав коментар новинара о грчкој економској кризи, уместо кога се наводе изјаве званичника, аналитичара и других медија, што говори да је избор јединице нашег проучавања оправдан.
Иако се анализирани медији разликују по многим критеријумима (власништво, идеологија, читалачка/гледалачка публика), сви су исказали мање-више хомоген став по питању грчког проблема. Један од кључних аргумената је да у чланцима свих медија бројчано доминирају изјаве представника грчких власти. За њима следе изјаве руских званичника, аналитичара и коментатора, а тек потом представника владајуће европске политике, било да је реч о органима ЕУ или политичарима који долазе из земаља чланица Уније. Овакав однос пренетих изјава, посебно ако се на уму има одсуство новинарских коментара, засигурно ће утицати на читалачке ставове. Домаћи медији у погледу избора саговорника чије ће ставове илустровати разликују се једино у мери у којој се труде да тај однос буде избалансиран. У томе предњаче Дневник и дневни лист Данас, док се једностраност огледа у извештавању Б-92, Курира и Информера.
Када је реч о избору саопштења која ће бити пренета, примећује се врло мало одступање међу домаћим медијима. Када врше селекцију, медији попут РТС-а, Политике и Данас-а, настоје да пренесу што неутралније изјаве званичника, посебно када је реч о саопштењима представника грчких власти у погледу останка у европској заједници и партнерства са Русијом. Остали медији драматичност информација постижу цитирањем увек оних изјава које најављују предстојећи банкрот Грчке, безизлазну ситуацију, сумрак Уније и сл, што је, опет, у складу са уређивачком политиком ових листова. Утисак који се ствара из читања текстова домаћих медија јесте да Европа гледа само сопствене интересе, да не мари за потребе народа, врши притисак на чланице и захтевима дестабизује Унију. Са друге стране, Грчка се представља као она која споразумима жели да реши све проблеме, укључујући и оне дужничке, а при томе се наглашава да сумње Запада у погледу изласка Грчке из европске заједнице нису оправдане. Мада се оваква становишта углавном преносе из ставова грчких политичара и већег броја коментатора и аналитичара, њихова фрекфентност утиче да они у вестима о грчкој кризи постану доминантна. Преговори са Русијом и из грчког и из руског угла, насупрот разговорима са ЕУ, увек се показују као конструктивни, што је још једна имплицитна порука читаоцима.
Уједначеност када је реч о медијском извештавању о грчкој кризи можемо правдати неколиким разлозима, међу којима се у првом реду налази идеолошка сагласност са званичном државном политиком и очекивањима медијских конзумената, односно, грађана. Такве наше закључке поткрепила је и посета Политици и разговор са главним уредником спољнополитичке редакције. Спољашња политика Србије непрекидно осцилира између Истока и Запада, па и поред свесности о значају приступања европској заједници народа, велики број политичара, укључујући и председника државе, наклоњен је Русији. Овакво извештавање медија поводом грчке кризе могло би да сугерише јавности пут којим Србија треба да крене у погледу односа са Унијом, а то би могло и да охрабри неке српске политичаре да начине радикалне потезе, у које се, свакако, убраја отпор захтевима ЕУ или интензивнија сарадња са Русијом. Нашем закључку доприноси уочена разлика у извештавању домаћих и страних медија, где ови други преносе информације и изјаве у којима се не поклања толика пажња састанку у Москви, већ се грчка влада подсећа на своје обавезе према Унији, које су финансијске природе.