Анализа медијског дискурса поводом грчке економске кризе, која има своје политичке аспекте, условљене осцилирањем између Истока и Запада, односно Русије и Европске уније, важна је из неколико разлога.
Због свих ових разлога који се не тичу само грчке политике и економске кризе, него читаве Европске уније, њених унутрашњих прерасподела, па и опстанка, постаје врло важно на који начин медији извештавају о томе.
Литература:
1. Глобализација, приредили Џ. Мандер и Е. Голдсмит, Clio, Београд 2006.
2. Е. Рајнерт, Глобална економија, Чигоја, Београд, 2006.
3. Н. Клајн, Доктрина шока, Н. Клајн, ВБЗ, Загреб 2008.
4. М. Амстуц, Међународна етика, Службeни гласник, Београд, 2008.
5. Ј. Виткоф, Ч. Кегли, Светска политика,тренд и трансформације, ЦСЕС и Дипломатска академија, Београд 2004.
6. М. Прокопијевић, Европска унија, Службени гласник, Београд 2004.
7. Ф. Фукујама, Крај историје и последњи човек, ЦИД, Подгорица, 1998.
- Најпре, тешка економска ситуација у Грчкој је најегзактнији пример проблематичног функционисања неолибералног капитализма. После пада Берлинског зида и слома тзв. „реалног социјализма“, чинило се да је, како Фукујама тврди, наступио „крај историје“. То је потразумевало апсолутни тријумф концепта западне политичке демократије, тржишне привреде и универзалног капиталистичког модела друштвеног уређења. У протеклих двадесет година, а до избијања велике економске кризе 2008. године, није се сумњало у то да је капитализам, макар био суров и неправедан, неминован и најмање лош. Требало је да се читава планета прилагоди његовим законима, јер су сва алтернативна друштвена уређења или неславно пропала или су економски неизводљива. Економска криза једне чланице ЕУ обратила је пажњу на то да и глобални капитализам има своје недостатке, који се не могу превазићи, а да је питање времена колико дуго такво стање може трајати док не проузрокује несагледиве последице. Финансијски слом Грчке, земље која представља колевку европске демократије и хуманистичке културе делује упозоравајуће на темеље светског економског система и његове идеологије, која је подређена профиту и интересима богатих, а немилосрдна у експлоатацији сиромашних.
- Поред економског, решење грчке кризе је врло важно и за саму ЕУ и њену будућност. ЕУ је несумњиво најуспешнији и најамбициознији светски економско-политички пројекат после Другог светског рата. Нарочито после краја Хладног рата и пријема великог броја бивших социјалистичких земаља, ЕУ постаје важна као оптимистична визија, синоним за нови, бољи и уређенији свет. Високи стандарди политичке демократије, поштовање људских права, економски и културни домети, институционални принципи превенције сукоба, заједничког интереса и напретка, представљају заједничке циљеве ЕУ, који су узор читавој планети. Нажалост, грчка криза је довела у питање ту слику ЕУ, будући да открива да иза европске идеје постоје много важније ствари – у првом реду интереси банкарских поверилаца. Грчка економска ситуација, у поређењу са финансијским проблемима сиромашнијих чланица ЕУ, попут Италије или Португалије, не представља толики проблем, пошто не представља извор профита за ЕУ. Већу опасност за Унију од грчке кризе представља грчки банкрот, пошто би тада све чланице, на челу са Италијом и Португалијом могле отказати послушност и отплаћивање јавног дуга. Зајмови немачких банака Грчкој, који банкарима доносе профит због врло високих кредитних стопа, у случају да до банкрота дође, били би безвредни. Грчка влада се својим потезима, међу које спада повећање стандарда и редовно исплаћивање плата и пензија, опире захтевима европске монетарне политике. Са друге стране, Немачка, која има најјачу привреду, показује неспремност да финансира грчки дуг. Ако би се грчка криза завршила банкротом, то би засигурно значило враћање у „предевропску“ епоху.
- Трећа политичка димензија грчке економске кризе избила је у први план после тријумфа левичарске Сиризе. Традиција левице у Грчкој је веома јака и није компровитована неуспешним социјалистичким експериментима. Опстала је после историјског пораза у време грађанских ратова (1945-1949), али и у тешким деценијама диктатура, а сада је добила историјску шансу. У најтежим економским и политичким околностима, левичарска влада је преузела одговорност за спашавање грчког друштва. Званична политика Грчке праћена је великом забринутошћу Брисела, који не одобрава екстремне политичке опције, којима грчки званичници нагињу.
Због свих ових разлога који се не тичу само грчке политике и економске кризе, него читаве Европске уније, њених унутрашњих прерасподела, па и опстанка, постаје врло важно на који начин медији извештавају о томе.
Литература:
1. Глобализација, приредили Џ. Мандер и Е. Голдсмит, Clio, Београд 2006.
2. Е. Рајнерт, Глобална економија, Чигоја, Београд, 2006.
3. Н. Клајн, Доктрина шока, Н. Клајн, ВБЗ, Загреб 2008.
4. М. Амстуц, Међународна етика, Службeни гласник, Београд, 2008.
5. Ј. Виткоф, Ч. Кегли, Светска политика,тренд и трансформације, ЦСЕС и Дипломатска академија, Београд 2004.
6. М. Прокопијевић, Европска унија, Службени гласник, Београд 2004.
7. Ф. Фукујама, Крај историје и последњи човек, ЦИД, Подгорица, 1998.