Политика, која за разлику од осталих медија који су извештавали о Грчкој, има и свог дописника из Атине, посветила је велику медијску пажњу тренутној политичко-економској ситуацији у овој европској држави, због чега су и новинари настојали да своје писање илуструју многобројним изјавама. Највише је оних које су дали грчки политичари (31), за којима следе тумачења аналитичара (14), представника земаља чланица ЕУ (12), органа ЕУ (9), ММФ-а (3) Руски челници су три пута коментарисали стање у Грчкој, амерички два, док су неименовани извори имали пет исказа.
У саопштењима грчких званичника економска криза ове земље и њени политички аспекти сагледавају се из више различитих углова, од којих су најприсутније изјаве у којима се оцењује став ЕУ према том питању. Политика Брисела се у свим изјавама тумачи као она која нема слуха за потребе Грчке и која врши притисак, а при том не испуњава обећано, односно, ускраћује Грчкој кредитну помоћ, договорену још у августу 2014. године. ЕУ именује се као главни дестабилизатор и једини разлог који Грчку спречава да крене напред. Од актуелне европске политике, посебно када је о односу према Русији реч, представници грчке власти се дистанцирају изјавама у којима праве отклон од санкција које је увео бивши режим, из чега се наслућује да се та одлука може преиначити.
У сагледавању тренутног стања у држави, у пренетим изјавама грчких челника, акценат се ставља на будуће економске пројекте, попут Турског тока, а сама Грчка представља као врло важан мост између Истока и Запада.
Када је о задужености државе реч, политичари истичу да су спремни да коректно сарађују са Унијом, у смислу правовременог извршења обавеза, али као приоритет истичу добробит народа. Те изјаве шаљу скривену поруку да ЕУ не брине за интерес грађана, за разлику од грчке владе, која жели да исплати плате и пензије, пре него што измири своја дуговања. Судећи по броју пренетих изјава, у којима се европска политика показује као непопулистичка и незаинтересована за потребе ионако осиромашеног народа, може се закључити да Политика заступа пре грчке, него интересе европске уније. Сви коментари грчких политичара о Еврогрупи и њеном негативном деловању су пренети, укључујући и оне о њиховој нетолерантности, непопустљивости, интересу као једином мотиву. Грчки политичари виде ЕУ као највећег кривца за грчку кризу, али и једину одговорну за распад Уније, који би дошао са грчким банкротом.
За разлику од преговора са европским партнерима, грчки политичари разговоре са руским званичницима увек оцењују као конструктивне, мада ни у једној изјави не наводе да одступају од своје европске орјентације. Премијер Ципрас је, у изјавама које даје, увек одмеренији од Варуфакиса, грчког министра финансија, па се труди да не испровоцира европске званичнике отвореним критикама или исказивањем наклоности према Русији. За негативну слику о Грчкој као земљи пред банкротом, званичници (попут грчког заменика министра финансија, Димитриса Мардаса) оптужују западне медије, који су преносили неистините информације о стању финансија, што је захтевало и свакодневно оповргавање гласина.
Занимљиво је што су и, мада малобројне, изјаве руских званичника критичке када је реч о извештавању медија, због чега се говори чак и о медијском рату. Русија се представља као грчка савезница, демантујући да је већ понудила неку финансијску помоћ овој чланици ЕУ, инсистирајући на томе да јој је у интересу јединствена Европа.
У изјавама представника ММФ-а очигледно је настојање да се очува европски мир, па се најављује одобравање исплате обећаног кредита, али се истовремено Грчка подсећа да врати дуг. У тим се кометарима потпуно дематује грчки банкрот и прогнозира скок БДП-а. Очито је да ММФ настоји да умири земље чланице ЕУ, оправда грчко кашњење и смири настале тензије, али број ових изјава које Политика преноси је готово заменарљив у односу на све оне које показују како трпи грчка влада, а посебно министарство финансија.
Врло кратка изјава председника САД-а показује готово неутралну вредносну позицију у односу на грчки проблем, осим што поштују грчке напоре и очекују да ће се проблем решити. Саопштење Барака Обаме, које су пренели и грчки медији, важно је стога што треба да прикаже које све стране имају интереса од решавања проблема грчке кризе, који има много шире димензије од оних економских.
Негативна саопштења када је о грчкој кризи реч, по правилу долазе једино од неких коментатора, који негативно оцењују сарадњу Грчке и Русије, презадуженост Грчке, за коју узрочника виде једино у лошим одлукама грчких власти, а међу тим изјавама су и медијске, које у сарадњи Грчке и Русије виде најотпорније борце против капитализма и империјализма. Други коментатори су умеренији у критикама, па у Ципрасовој посети Русије не виде разлог за ослабљење Уније и могући излазак Грчке из европске заједнице. Трећи, пак, по правилу медији у власништву немачких капиталиста, прогнозирају скори банкрот Грчке.
Из изјава европских званичника може се закључити да Унија, од свих грчких политичара, највеће поверење има у Ципраса, а оно, по правилу доноси и највећу одговорност. Идентификовање државе са појединцем говори да би у случају несугласица између ЕУ и Грчке, које се очекују када је реч о спољној политици, Ципрас био једини кривац. Европски челници у изјавама које преноси Политика, пред Ципраса стављају избор – ЕУ или Русија, при чему се наглашава какве би последице имало иступање из европске заједнице. Представници тела ЕУ наглашавају јединство зеједнице и флексибилност када је о грчком проблему реч, али из њихових изјава читалац стиче утисак да је избор, али и сва одговорност једино на Грчкој.
Саопштења политичара који долазе из земаља чланица ЕУ идејно су сагласна, али тон тих изјава казује да Немачка има највише интереса да се грчко питање реши. То је посебно дошло до изражаја у изјавама које кометаришу захтев Грчке за ратном одштетом, оцењујући га глупим и наивним. Немачки званичници не виде да би излазак Грчке из Уније могао ослабити заједницу европских народа и прилично су самоуверени, док словачки званичници изражавају забринутост у погледу будућности Грчке и Уније, што се може оправдати и њиховим скорашњим приступањем заједници европских народа.
Малобројне изјаве анонимних извора доносе информације које би конкретизовале неке слутње, као што је она о помоћи Русије Грчкој у виду 2,5 милијарде евра или неминовном банкроту Грчке.
Мада се из претходне анализе може закључити да новинари Политике настоје да објективно извештавају, преносећи ставове различито политички орјентисаних појединаца, приметно је стварање негативне слике о ЕУ. Мада највећи број тих изјава долази из уста грчких званичника и подлеже субјективној интерпретацији, њихова масовност потхрањује идеје о нејединству Уније и њеним финансијским интересима. Вести су најчешће тако структуиране да први део представља критику званичне европске политике, која долази најчешће из уста грчких званичника, да се би други и по правилу мање обиман део тицао најаве будуће сарадње између Грчке и Русије или других источних партнера. Читаоцу би из овако организоване вести, заокрет грчке политике деловао природно, као једини излаз из „канџи“ притисака ЕУ и западних поверилаца.